Ukupna cena:
54283PAD CARIGRADA 1453 - Stiven Ransiman

PAD CARIGRADA 1453 - Stiven Ransiman

  • PAD CARIGRADA 1453 - Stiven Ransiman
6.93 EUR
7.97 USD
825.00 RSD

 

Napomena:
  • Za kupce iz Srbije važeća cena je u RSD
  • Za kupce iz inostranstva važeća cena je EUR / US$
Polja označena sa * se obavezno moraju popuniti

*
*
*
Trudimo se da stanje magacina bude uvek ažurno. Ukoliko je artikal ipak rasprodat i ne možemo da ga isporučimo - obavestićemo vas u što kraćem roku od trenutka prijema vaše narudžbenice.
Troškovi isporuke nisu uračunati u cenu proizvoda. Oni se posebno naplaćuju. Troškovi isporuke biće prikazani na samom kraju procesa naručivanja, neposredno pre nego što ostavite podatke za isporuku.
Product name: PAD CARIGRADA 1453 - Stiven Ransiman

U vreme kada su istoričari bili jednostavan svet smatralo se da pad Carigrada 1453. označava kraj srednjeg veka. Danas suviše dobro znamo da je tok istorije neumitan i da ga nikad ništa ne prekida. Ne postoji određena vremenska tačka za koju možemo reći: srednjovekovni svet se tada preobrazio u moderni. Mnogo pre 1453. u Italiji i mediteranskom svetu se širi pokret nazvan renesansa. Dugo posle 1453. na Severu su se održale srednjovekovne ideje. Još pre 1453. počela su pionirska istraživanja okeanskih puteva koji će promeniti celokupnu svetsku ekonomiju, ali je posle 1453. prošlo nekoliko decenija pre nego što su ovi putevi otvoreni, i pre nego što su se posledice toga otvaranja mogle osetiti u Evropi. Opadanje i propast Vizantije i trijumf osmanskih Turaka imali su uticaja na ove promene, ali taj uticaj se ne može pripisati samo događajima u jednoj godini. Vizantijska učenost imala je svoju ulogu u renesansi, ali već više od pola veka pre 1453. vizantijski učenjaci su napuštali svoju otadžbinu zbog njenog siromaštva i nesigurnosti da bi potražili udobne profesorske katedre u Italiji, a obrazovani Grci koji su iza njih tu stizali posle 1453, mahom nisu bili begunci od nove neverničke vlasti već su dolazili sa ostrva koja su još bila pod mletačkom vlašću, da studiraju. Porast osmanske moći već je godinama stvarao neprilike italijanskim trgovačkim gradovima, ali nije uništio njihovu trgovinu; jedi no je zatvorio prolaze u Crno more. Osmansko osvajanje Egipta bilo je za Mletke poraznije nego osmansko osvajanje Carigrada; mada je Đenovu teško pogodila sultanova kontrola Moreuza, njen pad je više bio izazvan njenim nepovoljnim položajem u Italiji nego gubitkom spoljne trgovine.

Pad Carigrada čak je i na prostranom političkom području izazvao vrlo malo promena. Turci su već bili stigli do obala Dunava i postali pretnja srednjoj Evropi; svako je mogao videti da je Carigrad osuđen na propast, da se Carstvo, nešto malo veće od jednog oronulog grada, ne može održati protiv carstva čija je teritorija zahvatala veći deo Balkanskog poluostrva i Male Azije, carstva koje je imalo odlučne upravljače i najbolju vojnu mašinu tog vremena. Hrišćanske zemlje, istina, bile su duboko potresene padom Carigrada. Kako im je nedostajao naš mudri pogled unazad, zapadne sile nisu uspele da sagledaju da je tursko osvajanje postalo neizbežno. Ipak, tragedija nije ni na koji način promenila njihovu politiku ili, pre, njihovo neimanje politike prema istočnom pitanju. Samo se papstvo istinski uznemirilo i istinski planiralo protivakciju, ali i ono će uskoro imati hitnijih i bližih problema.

Može, stoga, izgledati da povest o 1453. godini skoro da ne zaslužuje još jednu knjigu. Ali, u stvari, za dva naroda događaji te godine bili su od životne važnosti. Osvajanjem starog carskog grada, Turci su ne samo stekli novu carsku prestonicu nego i osigurali trajnost svog evropskog carstva. Sve dok grad, čiji je položaj bio u središtu oblasti pod njihovom vlašću, na raskrsnici između Azije i Evrope, nije bio u njihovim rukama, nisu se mogli osećati sigurnima. Nije bilo razloga da se plaše samih Grka, ali veliki hrišćanski savez, dejstvujući iz takvog uporišta, još je mogao da ih istera. Držeći Carigrad u svojim rukama, oni su bili bezbedni. Danas, posle svih obrta u njihovoj istoriji, Turci još poseduju Trakiju; još drže svoje uporište u Evropi.

Za Grke pad grada bio je još značajniji. Za njih je to zaista bio konačni završetak jednog poglavlja u istoriji. Sjajna vizantijska civilizacija je završila svoju ulogu u civilizovanju sveta; i sada je umirala s gradom koji je umirao. Ipak, još nije bila mrtva. Među sve malobrojnijim stanovnicima Carigrada pred njegov pad nalazili su se i mnogi od najboljih umova onog doba, obrazovanih u visoko kulturnoj tradiciji koja seže unazad do klasične Grčke i Rima. I sve dok je car, Božji namesnik, živeo na Bosforu, kod svakog Grka je moglo da se javi gordo osećanje, čak i kad je, možda, već bio u ropstvu, da još pripada istinskoj i pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici. Car je mogao vrlo malo da učini kako bi mu pomogao u zemaljskom životu, ali je i dalje bio faktor jedinstva i simbol Božje vladavine. Kad je s padom grada pao i car, počela je vladavina Antihrista i Grčka je bila prisiljena da se pritaji da bi preživela kako je najbolje mogla. Neuništivoj vitalnosti i hrabrosti grčkog duha pripada pohvala što helenstvo nije potpuno nestalo.

U ovoj povesti tragični heroj je grčki narod, i ja sam pokušao da je ispričam držeći to na umu. Nju su često i ranije pripovedali. Gibona je toliko uzbudila da je skoro zaboravio na svoj prezir prema Vizantiji. Na engleskom nju je poslednji put podrobno ispričao ser Edvin Perz u delu objavljenom pre šezdeset godina, koje još, međutim, i te kako vredi čitati. Njegov prikaz stvarnih operacija u toku opsade, zasnovan na iscrpnom proučavanju izvora i temeljnom ličnom poznavanju terena, još ima punu vrednost, mada su moderna istraživanja pokazala da je knjiga na nekim drugim mestima malo zastarela. Mnogo dugujemo njegovom delu koje ostaje najbolji prikaz događaja 1453. na ma kome jeziku. Od vremena kada je objavljeno, mnogi naučnici su obogatili naše znanje. Naročito je 1953. godine, prilikom proslave petstogodišnjice, objavljeno mnogo članaka i eseja. Ali, osim knjige Gistava Šlimberžera, objavljene 1914. i skoro potpuno zasnovane na Perzovom delu, u poslednjoj polovini veka na zapadnim jezicima nije se pojavila nijedna potpuna povest opsade.

U ovom pokušaju da popunim tu prazninu sa zahvalnošću sam se služio delima mnogih novijih naučnika, i živih i pokojnih. Moje beleške će pokazati šta im dugujem. Od živih grčkih naučnika posebno bih želeo da spomenem profesora Zakitinosa i profesora Zorasa. Što se tiče osmanske istorije, tu svako mora biti dužnik profesoru Babingeru, čak i pored toga što nam njegova velika knjiga o Sultanu Osvajaču uskraćuje pomoć ne dajući reference na njegove izvore. Za razumevanje ranije turske istorije, knjige profesora Viteka neprocenjive su; a od mlađih turskih naučnika mora se spomenuti profesor Inaldžik. Značajno delo oca Gila o saboru u Firenci i njegovim posledicama bilo mi je od najveće koristi.

Glavne izvore za povest kratko obrađujem u jednom dodatku. Do svih njih nije lako doći. Hrišćanske izvore skupio je pre nekih osamdeset godina pokojni profesor Detije (Dethier) u dva tomaMonumenta Hungariae Historica, XXI i XXII, 1. i 2. deo, no, mada su sveske bile odštampane, nikad nisu objavljene, verovatno zbog mnogih grešaka u njima. Od muslimanskih izvora, nema ih mnogo koji su lako dostupni, naročito ne nekome ko osmanske autore može da čita samo polako i tegobno. Nadam se da sam bio u stanju da iz njih izvučem ono bitno.

Ova knjiga nikad ne bi bila napisana da nema Londonske biblioteke; želeo bih da izrazim svoju zahvalnost i osoblju čitaonice Britanskog muzeja za strpljivo pruženu pomoć. Takođe bih želeo da zahvalim g. S. Dž. Papastavru na pomoći oko korektura, kao i funkcionerima i osoblju Cambridge University Press na njihovom stalnom strpljenju i ljubaznosti.
Beleška o transkripciji imena

Ne mogu tvrditi da sam dosledan u transkripciji imena sa grčkog ili turskog. Za grčka imena koristio sam sve oblike koji su mi izgledali uobičajeni i prirodni. Za turska imena sam koristio jednostavnu fonetsku ortografiju, osim kada sam navodio reči na modernom turskom, za koje sam koristio modernu tursku ortografiju. Sultana Osvajača nazivam njegovim turskim imenom Mehmed, a ne Mahomed ili Mohamed. Nadam se da će mi moji turski prijatelji oprostiti što grad o kome pišem nazivam „Konstantinopolj“ a ne „Istambul“. Postupiti drukčije bilo bi cepidlačenje. (Stiven Ransiman)

Format: 21 cm
Broj strana: 291
Povez: Broširani povez

Artikal još nije ocenjen

Nema komentara

Pošaljite Vaš komentar / Ocenite ovaj artikal


×
Caption