null (4168)

null (1374)

null (172)

null (1981)

За тинејџере (444)

null (111)

null (416)

Primenjene nauke (71)

Ekonomija i marketing (119)

Све о рачунарима

Едукативни наслови (17)

Приче (187)

Poezija (112)

null (104)

null (154)

null (379)

Популарна наука (118)

Култура, уметност (167)

null (147)

null (158)

null (477)

Alternativna medicina (104)

Алтернативна учења (173)

Право (71)

null (237)

Filologija (84)

null

НЕОШИШАНИ Ратко Божовић


НЕОШИШАНИ - Ратко Божовић  
6.47 EUR / 8.09 US$ / 770.00 din
Количина
 
Седморица афористичара, чије се стваралаштво у великој мери везује за чувени и сада у јавности присутни „Ошишани јеж“, презентирана су у спису који следи, без своје кривице, да би се ушло у траг њиховим креативним профилима. У њиховом тумачењу или представљању определио сам се за наратив као облик комуникације помало у духу сторителинга (сторyтеллинга). То је учињено да би се испричала прича макар и фрагментарно, да би контранарација постала форма нарације. Не знам колико сам у томе успео, али сам сигуран да нисам мојом интерпретацијом изворне афористичарске грађе и најмање је преиначио, злоупотребио или инструментализовао.
Пошто сам више пута писао о уметности афоризма као специфичном књижевно-философском жанру овога пута ће то изостати. Ипак, неопходно је најкраће рећи о заједничким својствима стваралаца које сам покушао да прочитам. Шта је заједничко за све њих? Свима им је заједничко умеће у творењу убедљивог мисаоног минимализма. У питању је естетика или поетика минимализма. У њих је језичко сажимање у непосредној вези са обликовањем језгра значења, са креативним исходиштем. На неочекиваном обрту, на инверзији, темељи се исходиште и поента афоризма. Показало се да је и у њиховом стваралаштву најпровокативније и најпродуктивније пародоксално мишљење. Парадокс је постао најбитнији покретач афоризма. У умном парадоксу несхватљиво и неочекивано постајало је разложно и прихватљиво. Преко њега се успоставља и критички медијум, који свој успон обликује као луцидну поенту, као мајсторију досетљивости. Афористичари су показали, што је посебно важно, да се у кратком мисаоном обрту, у лапидарној пируети, може дијагностиковати стварност окренута наопачке. Видљиво је и њихово настојање да афоризам и у време бујања сатиричне и иронијске имагинације не склизне у хаотичну произвољност или у некреативну и неделотворну импровизацију.
Овде присутни афористичари, као и њихова сабраћа, успостављали су слободно мишљење као критичку алтернативу. То је најчешће атак на неслободну јавност и заједницу без идентитета. Као градитељи слободне јавности, увек у близини субверзивности, реаговали су баш онако како су доживљавали друштвену ерозију која је задобила ентропијске размере. Афористичари често стижу до тамних дубина егзистенције и понора људске сложености. Тада стварају афоризам који се може означити као антидогматски бунт универзалне оријентације. И у тим ситуацијама највише им је одговарала критичка одважност и сатирична бриткост. Они су у свим својим остварењима подучили јавно мњење да нема смисла узимати озбиљно симуланте озбиљности. Раскринкавали су злочинство, политичко пропадање, људска неваљалства и друштвени хаос. Од њих је долазила најбриткија критичка реч а њихово казивање деловало је као неумољива опомена свих режима. Што је најгоре, ни данас нисмо умакли смутним временима. И даље “почасно” место имају изопачености свих врста – властољубље, грамзивост, корумпираност, лажоманија и глупост. Стварност делује као да је поломила сопствено огледало. Афористичару је увек неопходно критичко огледало, које је, срећом, у сталној употреби. И то је свакако подстицај за присуство критичке јавности, која је и сада у стању залеђености.
Када би којим чудом васкрснули Стерија, Домановић и Нушић вероватно се не би толико изненадили што су готово све њихове тематске преокупације увелико актуелне и данас. Нажалост, у овдашњој паланачкој стварности, провинцијалној свести и у тврдокорном менталитету суштински се ништа није променило. Нити је у изгледу да се промени. Показало се да су дозлабога слабашни утицаји који долазе од ироније, пародије, гротескног смеха, комике ситуација и карактера, од карикатуралних слика и сатиричних наратива. Све је то деловало као пролећни ветрић у време неумољиве и сурове зиме која је овладала стварношћу и животним људским судбинама.
Нема никакве сумње, била је велика погрешка што су се наши афористичари дуго налазили на маргини књижевне републике и збркане стварности, у другом плану, скрајнути, често невидљиви. Они су тешко стизали и до средишта књижевног збивања и до јавног поља. И кад су се колико-толико готово прокријумчавали до јавности, најчешће су били прећуткивани као да не постоје као друге, доминантне књижевне формације као што је, примера ради, роман. То се дешавало чак и кад су обзнањивали своје ироничне стреле уперене на стања неподношљиве површности, тривијалности, лакрдијаштва, демагогије, популизма, слуђивања и свих могућих и немогућих изопачења. То што су били и маргинализовани и гетоизовани, била је велика неправда и велико сагрешење. А то што се у широј јавности афористичар није доживљавао као релевантан уметник и критички интелектуалац у великој мери је крива глувонема критика која није примећивала и тада и сада да су афористичари успостављали слободу мишљења.
Можда ће се читалац упитати зашто сам у уводном тексту поклонио мало више пажње тематизацији хумора и смеховитости. Кад сам, на крају, прочитао шта сам написао о мојим Јежевцима, схватио сам да сам најмање пажње посветио хумористичко-смеховној димензији њиховог стваралаштва, а она није ни случајно неважна. Из једноставног разлога што сам у наративима о афористичарима превасходно апострофирао сатирично-критичку а недовољно хуморно-смеховну страну њиховог твораштва. Зато апострофирање смеховности хумора у ствари и јесте део накнадне памети, а можда и подстицај да се афористичари осмотре и са овог становишта.
Кад сам отворио врата непрегледне Јежеве мајсторске радионице, остало ми је да овом приликом изаберем и прокоментаришем само оне афористичаре, њих седам, чије ми је стваралаштво било познатије од других стваралаца ове групације. Тако су се у овом избору нашли Дејан Патаковић, Милован Витезовић, Радивоје Бојичић, Миленко Пајовић, Милан Ј. Михајловић, Ранко Пивљанин и Александар Стојадиновић, али то никако не значи да ми нису били блиски ни многи други Јежевци, које ћу, надам се, такође, прокоментарисати. Сматрао сам да је имало смисла у овом спису заступити ствараоце различитих генерација. Показало се да су сви они суштински са сличним обележјима и да су изучили исту школу критичког и сатиричног мишљења. И није случајно што су се нашли на истом месту на коме су своје незаборавне трагове оставили Бранислав Нушић, Пјер Крижанић, Иво Кушанић, Зуко Џумхур, Васа Поповић и Брана Црнчевић.

Ратко Божовић


писмо: Латиница
страна: 245
формат: 145 X 205 мм
повез: Брош


Писац / Аутор: Ратко Божовић

Артикал још није оцењен
Пошаљите Ваш коментар / Оцените овај артикал
null
Страница 1 од 58 > >>
ДЕОБЕ - Добрица Ћосић
ДЕОБЕ - Добрица Ћосић

16.79 EUR / 20.99 US$ / 1999.00 din
ВИЛА НА ДЕДИЊУ - Иван Ивањи
ВИЛА НА ДЕДИЊУ - Иван Ивањи

12.60 EUR / 15.74 US$ / 1499.00 din
ДЕЦА ЗЛА - Миодраг Мајић
ДЕЦА ЗЛА - Миодраг Мајић

7.55 EUR / 9.44 US$ / 899.00 din
СВЕ У СВЕМУ - Ивана Димић
СВЕ У СВЕМУ - Ивана Димић

5.87 EUR / 7.34 US$ / 699.00 din
ЛАНАЦ СЛОБОДЕ - Зоран Ћирић
ЛАНАЦ СЛОБОДЕ - Зоран Ћирић

8.13 EUR / 10.16 US$ / 968.00 din
Страница 1 од 58 > >>