Ma o čemu pisao u svojim esejima, a raspon je još malo pa neverovatan, od Česlava Miloša, Brodskog, Cvetajeve i Vaska Pope, preko Bastera Kitona, fotografije, Boša, kobasica i špageta, američki pesnik Čarls Simić, koga sa ovdašnjim književnim okruženjem spaja mnogo oglašenih a još više tajnih veza, gotovo po pravilu se priseti nekog detalja iz svog najranijeg, beogradskog detinjstva. A od detinjstva se čovek, što bi rekao Ivo Andrić, kasnije leči celoga života. I tu je, čini mi se, jedan od mogućih ključeva razumevanja Simićevih novijih eseja, što ih je za ovdašnje čitaoce probrala i lepo prevela Vesna Roganović. Reč je, naime, o tome da se rano iskustvo, upravo, ono iskustvo koje oblikuje čoveka i zbog kojeg on kasnije verovatno i piše, stečeno na „progovorenom”, srpskom jeziku, potom uobličavalo i pripovedalo na drugom, engleskom, usvojenom do pune mere. Puna mera, naravno, nije samo osvajanje uzornog stila, već i promoljena, pa iskorišćena mogućnost da se u naučenom jeziku pišu istinski nadahnute pesme. Po tome se Čarls Simić priključuje srazmerno velikom broju istočnoevropskih pisaca iz druge polovine prošlog stoleća koji su sticajem što istorijskih, što individualnosudbinskih okolnosti, vukući sa sobom prtljag porekla, uspomena i trauma od ove ili one vrste, ali i evropskog obrazovanja i kulture, iz korena promenili svoje živote.

Format: 21 cm
Broj strana: 203
Povez: Mek